Miroslav Mika Antić: Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog

Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.

Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju. Od koje ste vi vrste?

Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?

Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?

Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim, hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci.

Naiđu tako dani. Ne prepoznaješ boje aprila. Ne prepoznaješ svoje ruke. Izgledaju ti kao krila.

Možda ti i ne slutiš koliko volim tvoju tršavu glavu, detinju glavu koja miriše na sapun i penušavi aprilski vetar.

Ako me neko čačne u ove oči plačne, nije to neutešno. Ja umem od suza da pravim klikere lepe, prozračne.

Ti si najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama i najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.

I svaki put kad budeš komadić sebe dao i svoje snove svetu po vetrovima slao, ličiće jutro na tebe više nego na druge.

Zavoli trag moga osmeha na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti. Budi uz mene kad odem.

Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost očiju.

To, kako da se voli ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli ili ne boli.

Ponekad izmislim sadašnjost, da imam gde da prenoćim.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da prebrodiš trenutak jer trenutak je teži, strašniji i duži, od vremena i od večnosti.

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Znam, sutra će drugačije tepati i voleti. Naše stare osmehe niko neće shvatiti. Možda ćeš me tražiti. Možda će te boleti. Al’ se više nikada neću tuda vratiti.

Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo, uopšte nisu čula.

Kad umrem, samo će mi biti žao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja.

Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas neizlečivo zaljubljen.

Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

BY: Public Figure

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *