Dajana Grubišić – Čekanje

Od čekanja se umire
Lagano i tiho
Prvo ostariš
Ali samo unutra
Spolja niko ne bi rekao
Spolja si devojka
Mlada
Lepa
Ali bez sjaja
Prazna
Onako da u tebi ječi
Ali to niko ne zna
Da pogleda unutra
Ne bi verovao
Od čekanja se umire
Prvo dan po dan
A tebi se čini da je vek po vek
Polako se umotavaš
U onu čauru za leptire
Ali znaš da na kraju
Ništa šareno i lepršavo
Ispasti neće
Od čekanja život ne staje
On leti pored tebe
Ne okreće se
Svakog jutra
Zvoni sat u isto vreme
U 7 i 15 na podu pored kreveta
Da ti pokaže
Da život ide dalje
Da se ništa ne vrti oko tvog čekanja
I da ceo svet može
I bez tebe i bez tog
Bez koga ti ne možeš
Sat zvoni
I ustaje tvoja senka
Podiže roletnu
I umiva se hladnom vodom
Ti koja si u krevetu
Teško da bi otvorila oči
Ta senka nastavlja
Oblači tvoju odeću
Piše tvoje tekstove
Jede
Pije
Sedi u ćebetu
Plače zbog serije
Skuplja dlake po podu
I tih trideset sekundi mrzi dugu kosu
Odlazi
Vraća se
Leže
Ustaje
Tvoja senka ide
Jer vreme nikom ne da da stane
Ti ležiš u krevetu
Nekad podigneš glavu
Da vidiš da li je dočekano
A znaš da nije
Jer od čekanja se umire
A čini ti se da već neko vreme ne dišeš
I nemaš više ni snage
Da gledaš na sat.

BY: Dajana Grubišić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *