Pablo Neruda – Igraš se svakog dana

Igraš se svakog dana svetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvetu i vodi.
Više si no ova bela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim medju žute vence.
Ko ti zapisuje ime
dimnim slovima medju južnim zvezdama?

Ah, daj da se setim kakva si nekad bila,
kad još nisi postojala.
Iznenada, vetar zavija
i udara u moj prozor zatvoreni.

Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vetrovi neba stižu, svi.
Kiša haljinu odbacuje.
Proleću ptice i vetar,
ja se mogu boriti protiv ljudske sile.

Oluja tamo lišće kovitla i odvezuje sve barke
što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovde. Ali ti ne bežiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sena
očima prohujala.

Sada, malena, cvetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim,
i radost moja grize ti šljivu usta.

Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju,
na ime moje koje svi izbegavaju.
Toliko puta videsmo kako zornjača plamti
dok smo se ljubili u oči i dok su se
nad našim glavama sumraci rasplitali
u razigrane lepeze.
Moje su te reči zasipale, milovale.
Odavna sam voleo tvoje telo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.

Cveće ću radosno, naš copihue, s planine doneti,
lešnike zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želeo bih učiniti s tobom ono
što proleće s trešnjama čini.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *