Čarls Bukovski – Mizantrop

Optužen sam kao takav.
Dobro, ja sam ruina, znate već.
Večito radim na ponovnoj izgradnji,
popravljam se.

Ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima od mene.
Većina ljudi teško da je vesela
i retko je zanimljiva.
Slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu hvalisavost,
njihova neoriginalna zapažanja.
Pretvaraju mi život u zev.

Tražite da ih prigrlim?
Ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim ili ubijem.
Samo hoću da se sklonim.

Samo kada sam sam
osećam se najbolje.
To je moj normalni put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva svetlost
ulazi u mene.

Ruina.
Stari klošar.
Bubašvaba u katerali.
Dobro vino.
Duhovni razgovori sa madam smrt.
San o zlatnim vetrenjačama.
Udisanje života.
Uzvišeno zatočeništvo.
Nežni zidovi.

Ako ljubav prema tome
umesto prema čovečanstvu
čini od mene mizantropa
onda to i jesam
do koske, rado.

Sada,
ovde,
noćas,
sutra,
dogodine,
sam sa samoćom konačno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *