Miroslav Mika Antić – Objašnjenje

Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.

Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.

Goreli smo, a nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
I uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi
od svih drugih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
Tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja ni jednom vetu ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave,
željne da budu sunce makar trenutak samo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *