Rade Drainac – Otrovan san

Bejah tada admiral
među katarkama na kojima bukti po jedan meteor,
imađah samo jedan šal,
cipele stare
i pod skutom paket sanja,
a južni vetrovi, ko španske gitare,
obmotavahu moja putovanja.

O to čudno i ludo detinjstvo moje,
i te neustrašive oči zanesene!
ta spazma i nadzemaljske boje,
što mi u svakoj luci, na krilu,
doneše žene!

Često mislim na jedan balkon ispod tamarisa,
pod kojim se u fosfornom snu ljulja luka,
sa kog mi punu šaku mirisa
i zvezda baci jedna bela ruka.

Te ne znam da li je to java bila,
ili se pijanom morskom vuku
pričinilo da umoran albatros, opuštenih krila,
spava na mesečevom luku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *