Federiko Garsija Lorka – Svetiljka

Oh, kako je utonuo u misli plamen svetiljke!
Kao indijski fakir zuri nemo u svoju sjajnu nutrinu od zlata
i zamuti se samo kada sneva podneblja neka daleka, bez vetra.

Ždral belo usijani kljuca semenka tmaste
u svome gnezdu i cepteći, kradom,
zaviruje u raširene oči umrlog Cigančeta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *