Jovana Tošković – Kolašin

Sneg pada u tvom omiljenom gradu
Idem ulicom koja posebno diše tvojim plućima
U njoj je tvoje odsustvo čujno i vidljivo
Svaki korak je uspomena koju namenski budim jer mi nije stalo do tuge i slatkog od bola
Pitam se gde si sada i da li osećaš koliko ćeš uvek biti voljena
Najradije bih te pozvao i pustio da osluškuješ sneg
Kako govori sve ono što sam ti već rekao i ono što sam prećutao iako znam da slutiš
Iako znam da ti je lakše da o tome ne misliš
U ovom gradu u kom sam ja rođen
U kom ti nikad nisi živela
U koji dolaziš onda kada te očekujem i onda kada ti se ne nadam
Koji je tvoj po zvezdanoj pripadnosti koji niko ne može da ti oduzme
Ovde je svaka ulica tvoja
Neka više, neka manje
Kako je koja uspela da se snađe i da te za malo prisvoji
Umem da izmislim i stvorim tvoje tragove i poželim nagoveštaje koraka
Pa ipak
Još uvek me ne vode do tebe
Od drugih žena sam se umorio
I znam
Reći ćeš mi
„Ne budali, u najboljim si godinama“
Znam da ti nedostajem i ja i ovaj grad svaki put kada nisi tu
I mudra si ti
Ništa od nas ne očekuješ
Ne znam
Možda zato sve i dobijaš.

BY: Jovana Tošković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *