Jovana Tošković – Meni od mene i tebi za tebe

Preko svih mora i valova…
Ispod sitnog belog peska koji se pretvara u tamni jorgan padova
Od prvih koraka i pogleda ka nebu i zvezdama
I onda kada si mislila da sve znaš
Ali si ipak morala da se podsećaš da dišeš
Uvojak tvoje kose je kazivao samo jedno:
Idi dalje
Ustani.
I onda kada si osećala izdaju svih kojima si verovala
U godinama isuviše nežnim i nerazumnim
I tada si čak
Bila sebi uzor
Stisla zube i išla ka onome što znaš da zaslužuješ
Nisi se usuđivala da kažeš naglas jer si nailazila na podsmeh i nerazumevanje
Pa ipak
Nije bilo odmaranja
Ni od tuge ni od radosti
Ni od svega što si prihvatala kao svoje
I puštala ono što si ponekad tada morala iako nisi htela…
Kakve su to lekcije bile!
Preko svih snegova tvojih planina koje još uvek iznova osvajaš
Pa ipak
Nikad neće biti kao prvi put
A vidiš
Vrhova uvek ima
iznova se rađaju i rađaju
Pa zar nije svaki put prvi?
Ne razmišljajući i usklađujući se sa tvojim poduhvatima
Ne mogu to objasniti
Odavno znam da je uzalud pokušavati
Pa ipak
Znam da ću i ovo telo jednog dana napustiti sa sveprožimajućom silom koja mi budi sve emocije i reči
koje odnekud dolaze
Znam da ću i tada namignuti i reći da je bilo toliko zabavno
Da ni tada neću moći da poverujem u suludu bajku od sopstvenog života koji sam napravila
Gde ne postoji ni vreme ni prostor kao takvo
I dok idem ka novim i po potrebi se vraćam starim vrhovima
Koji su ponekad ledeni i klizavi
Još uvek umem dobro da se sapletem
Ponekad i poginem
Pa ipak
Probudim se narednog jutra na zelenoj livadi
Ustanem i otresem prašinu sa pocepane odeće
Što mora za to da me bude briga?
Ionako sve za čime sam od prvih koraka tragala
Jesi upravo ti.
Morala sam da pronađem upravo tebe
Da bih mogla da se pronađem i u drugima
I onda kada su noći bile hladne
Kada si plakala ležeći na podu i govorila sebi:
Diši, diši, možeš ti to
I vidiš,
Mogla si, možeš
I tek ćeš videti šta sve umeš.

BY: Jovana Tošković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *