Jovana Tošković – Slučajnosti ne postoje

– Znaš, ipak moram da idem sutra.
– Sutra? Zar nije trebalo u sredu?
– Tako sam i ja mislio do jutros. Ali moram da se vratim zbog posla, ipak počinjem ranije, nego sam pomiješao dane…
U tom trenutku mi se čini da taj jedan dan znači čitav život i da će sve promeniti. Osećam neutešnost pa pomirenje usled nemogućnosti promene.
– Pa dobro, šta ćemo sad. Videćemo se posle svakako da se prošetamo i pozdravimo. E, samo se pazi sad kad uđemo unutra. Mogla bih da te poljubim pred svima.
– Ela, slobodno. Hajde da i to vidim.

Nalazimo se na uglu ulice, i na trenutak se saosećam sa dilerima u kasne sate.
Samo što se mi igramo sa emocijama i uspomenama. Pitam se koliko to košta? Najbolje znaju naši računi po lokalima, polomljene čaše i pesme koje se ostavljaju za kraj i koje su zabranjene za pominjati u bilo kojoj drugoj situaciji. U mislima nazdravljam svim padovima i raskidima, svim idealizovanjima i suočavanjima, svim bitkama koje sam iz blata podigla u pobedu, na domaćim terenima. Nazdravljam svima sa kojima se radujem i tugujem, i razumem svoju boemsku crtu – što je lako meni, lako je.

I nismo odmakli ni par metara, kad evo, držimo se za ruke. Gledam te krišom dok mi pričaš kako te moj omiljeni grad podseća na detinjstvo, iako nikad ovde nisi živeo. Gledam te i ne mogu da verujem da slušam tvoju priču koja je ujedno i moja. Pokazuješ mi oluk na koji si se peo i bela maca nam prelazi put.
Maca je negde krenula… kuda ćemo mi?

Idemo do šetališta i reke. Ne, nije nam hladno. Gledaš me dok gledam u zvezde, kao i uvek, totalno opčinjena tim prizorom.
– Znaš da nigde ne postoje ovakve zvezde?
– Znam.
Ne gledam ispred sebe, ali držim te za ruku, pa me i ne zanima.
– Glupo mi je da ti kažem, ali nedostajaćeš mi.
– I ti ćeš meni.
Prepoznajem se u tvojim očima i sviđaju mi se te smejalice oko očiju.
– Voliš da se maziš.
– Kao i ti.
Držim obraz na tvom obrazu, a ti me zatim ljubiš svud po licu. Smejem se toj prolaznoj večnosti trenutka. Naučila sam da uživam i da se ne pitam. Gledam te i ne mislim ni o čemu. Samo sam zahvalna što sam imala prilike da te upoznam i da osetim ovako nešto. Neću pitati ni za taj jedan dan više, neću pitati više ni za šta. Osetila sam nešto što dugo nisam. Intuicija je odigrala svoju ulogu i osetila sam povezanost, poverenje. Ludost u osmehu i šarm u trenutku koji nudi ono što je neprocenjivo- sećanje na njega i na taj osećaj koji možeš oživeti.
Dobro je to.

– I šta ćemo mi sad?
– A šta možemo…
– Uh, kud te upoznah uopšte…što sam morao baš tu noć tamo da izađem, ne mogu da vjerujem na koji se način sve poklopilo i izdešavalo…

– Ni ja, veruj mi.
Stojimo na uglu moje ulice, i ne možemo da se rastanemo.
– Još samo 5minuta, govorim.
– 6.
– Zagrli me, jako.
– Vidi, ne znam šta da ti kažem… ne znam šta sve da kažem o tebi. Stvarno si… posebna.
– Hvala ti.
– Hajde, okreni se i idi, olakšaj makar malo.
– Misliću na tebe.
– Znam. I ja ću na tebe.
– Laku noć.
– Srećan put.

Krećem ka kući, i ne osvrćem se. Ne držim te više za ruku, ali sam naviknuta da gledam u zvezde… Ostaje vreme, vreme za prizivanje uspomena dok ne počnu da se stvaraju nove. Ostaje javljanje sa vremena na vreme, ali i želja da se zaštitiš od onoga što trenutno ne možeš da promeniš. Daljine ne mogu biti blizine kada se sa njima krene od početka. Sve je tako kako jeste, pa ipak, kada smo se rastali, nisam osetila prazninu, nisi ostavio ništa loše. Nema praznih obećanja koje u trenutku i na kratak period zvuče prihvatljivo, nema ničega što opterećuje, samo sloboda, pusta sloboda da sa njom radim šta hoću, kao i uvek. Zvezde mi pružaju mir i sklonište, i od tvojih i od mojih ruku, i govore da je sve to dobro, sve je to odlično. Ljubim ih i govorim Hvala. Ne znam zašto si mi se svideo, ali znam da jesi, i sada, kada je prošlo neko vreme, niko mi nije ni upola zanimljiv. Nedavno su mi rekli da su uvek najviše šansi imale nemoguće priče.
Šta ja znam…
Znam to da mi treba čovek i od dela i od reči.
Čovek koji će da me traži i koji će da me nađe.
Eh, šta znam…
Zvezde su mi te poslale barem na kratko, čisto da me podsete da postoji, da me najbolje tek čeka i da se pripremim. Ako nešto znam, znam da slučajnosti ne postoje.
A to šta će biti ne usuđujem se ni da pretpostavim…
Puštam život da me iznenadi, što svaki put i uspe, iako od njega to uvek i očekujem…

BY: Jovana Tošković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *