Jovana Tošković – Dobro je to

Hvatam te za ruku, ne mareći za radoznale prolaznike u ovom gradu. Osećam se dovoljno sigurnom da ne gledam ni kuda idem. Znam da je to pravi smer sada, za oboje.
– Lagano je to, govorim.
Puštam te i idem ispred tebe. Okrećem se i smejem. Vrtiš glavom i znaš da si na ovu ludu čekao sve vreme.
– Dobro je to, dođi vamo.
– Ma neću više da dolazim, znaš…
Počinjem da trčim. Stižeš me i grliš sa leđa…Tvoje ruke su svuda oko mene.

Hodam granicama sveta i ne zanima me kuda ću.
Ne postoji pogrešno. Postoji samo ono što osećaš ili ne osećaš. Uvek je jednostavno.
Nema smaka sveta i nema zastoja.
Nema osvrtanja i nema propadanja.
Hodam pored tebe i igram svoju igru…
Igraš svoju igru. Zajedničku igru prepuštanja u trenutku, ne opterećivati se šta će biti sutra i hoće li daljina rasplamsati želju, ili ćemo dozvoliti da se ugasi. Biće ono što najviše budemo hteli, šta god to bilo.

– Dobro je to, govorimo.

Preskačemo ograde srca i brišemo granice uma i sve smo u mogućnosti za samo jednu noć. Noć po noć, dan po dan. Za početak je sasvim dovoljno, zar ne? Bilo bi suludo obećavati išta više od toga i priželjkivati više od onoga što se dešava sada. Sutra će se brinuti samo za sebe i doneti rešenja za naizgled velike probleme. Kod mene oni ne postoje, postoje samo izazovi koji mi donose različite situacije i pokazuju mi koliko sam napredovala. Tako da, što se tiče sutra, ne bih puno mislila o tome. Sve dok nam je danas ovako dobro, Sutra može samo da nas jedva čeka.

Penjem se na naslon od klupice.
– Neću da padnem, govorim.
– Pa nemoj onda, uzvraćaš.
– Drži me, nemoj da ideš sad.
Smeješ se jer znaš da nema više boli i pitanja, i prve i pete ljubavi su prošle, da bi moglo da se napreduje i stigne do ovog trenutka sada, u kom smo se sreli, pa makar i na kratko.
Malo li je?
Koja li je ova po redu, hoćemo da brojimo ili zaboravljamo?
Svaka postane prva i neponovljiva, dok je ona što sada traje uvek posebno posebna.
Nameravaš da odlaziš pa se unazad vraćaš…
Ne budi naivan.
Stojimo na ivici sveta.
Širim ruke planini i svim ledenim bregovima za koje me više nije briga.
Hvataš me za ruke i nosiš preko leđa.
– Dobro je to, govoriš.

BY: Jovana Tošković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *