Aleksandar Sergejevič Puškin – Još uvek čekam ja

Zbog obala svoga zavičaja
napustila si tuđi dom.
Gorko sam plakao do kraja
pred tobom u trenutku tom.
Moje su hladne htele ruke
da odlazak zadrže tvoj,
da rastanka ne kratiš muke
preklinjao je uzdah moj.

Al ti si usne iščupala
iz poljupca dubokog tog,
u drugi kraj si mene zvala
iz predela progonstva mog.
Govorila si: „Dan postoji,
i sastanka će našeg čas
u senci maslina da spoji
poljupcem novim opet nas.“

Al tamo, pod visokim svodom
što sja u plavom blesku svom,
gde raste maslina nad vodom,
usnula ti si večnim snom.
Tvoj setni bol i čar lepote,
sve uze urna večnog sna,
sastanka poljubac nam ote,
al još ga uvek čekam ja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *