Zehra Bajić Alić – POKIDANI ĐERDANI

Tiha sam kao prešućen zrak
iz tvojih usta
što huči
zagušeno,
pohlepno.
Mičem zatvorene kapije
da malo uđem i obrišem
pragove čežnje.
Ti još kipiš mi u uglovima usana
gdje zarobila sam ti ime
liježeš u pore
pustinje ove rime.
Molim te.
Dohvati mi mjesec
orošen tobom
i otkopčaj dušu.
Vidiš iz mene izranja
razbijen brijeg
na praznim čekanjima
gasim ti fenjere
i onu dragost smežuranu bijednu.
Uzeo si mi vid.
Sad idi, ali okreni glavu
kada hodiš avlijama mojim
sakrij te zjenice
u paprat gdje gmižu
loši dani.
Pazi .
Klizavo je sve .
Mogao bi pasti
svuda su moji pokidani đerdani.

BY: Zehra Bajić Alić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *