Branko Radičević – Đački rastank

Nesi, breže, čudo ti za oko,
ne dižeš se do neba visoko,
nesi gora umilnoga latka,
kad ko šeće da je šetnja slatka,
ni se voda sa kamena sliva,
kad ko legne da slađe počiva,
a ko traži za veselje cveće —
zaman traži, tu ga naći neće.

Nekoliko ovde je drveta,
al’ de rastu, to su mesta sveta,
nji je tužno posadilo doba,
svako s’ vije više jednog groba,
po grobovi trava obilata,
na dekome cveća umiljata,
ko zna koga grob ovaj pokriva,
možda cvetak tu kakav počiva,
pa je cveće poitilo amo
da se samcit bratac ne bi teškô,
veće mirno u grobnici leškô.

Spavaj, brate, tu sanak slađani,
kiti, cveće, grob njemu lađani,
ta sve mu je možda ovog sveta
ugrabila ova raka kleta,
ta od sviju njegovi milina
sada njemu ostala jedina,
sve nestalo, sve ga je izdalo,
ti jedino verno mu ostalo,
mlogo teo, mlogo započeo,
čas umrli njega je pomeo,
mesto danka spustila se tama,
mesto slave tebe ima sama,
ti si ponos, ti si cela dika,
ti mu slava možda svekolika.

A ti, brate, kroka veseloga,
kad tud mineš, de seti se toga,
pa uzdani, pa suzicu proli,
cvet ne diraj, veće ajde doli,
ne kidaj ga, tako t’ boga, brate,
drugo cveće tamo cvati za te,
ajd’ ti tamo, a ja ću onamo
de bez cveća trava raste samo,
bez drveta, bez ikakva žbuna —
dva, tri kroka — eto mene tuna.

Vedro nebo onde nada mnome,
brdo travno ovde poda mnome,
okoline oko mene mile,
da ništa se neste promenile!
Ja tu stojim, oko duše moje
slatki časi umiljato s roje,
oko plamti, srce jače bije
koji časak da spomenem prije?!

Kratko je doba, eto ide veče,
zlaćano sunašce već zapadu teče,
tavna će nojca skoro ovde biti,
pa će mi drago sve tamom obviti.
O stani, sunce, stani, ne zaodi,
bela dana sobom ne odvodi,
da pogledim sva mestanca redom
još jedanput mlađanim pogledom,
čase mloge deno svoji leta
kâ u raju veselo prošeta.

Oj Karlovci, mesto moje drago,
kô detence došao sam amo,
igra beše jedino mi blago,
slatko zva ja med i smokvu samo.
Dete malo — golušavo tiče,
dođe tiče pa se tu naviče,
ovde, ovde, de krioce malo
prvi put je sretno ogledalo,
iz početka od grane do grane,
od drveta jednog do drugoga,
dok je smelo setiti se strane,
setiti se neba visokoga,
dok je moglo krila svoja laka
nebu dići tamo pod oblaka,
pod nebo se digô tić i sada,
al’ veseo nije kô nekada,
gleda dole, reku, vrelo, luga,
drva, žbune, gore i vrleti,
pa mu s’ čine do toliko druga,
do toliko uspomena sveti,
s kima dane prelepo probavi,
pa i sada mora da ostavi.

Teško mu se, teško rastaviti,
ali šta će kada mora biti,
za nji srce njemu mlado tuče,
ali nešto na daleko vuče,
on ne može više odoleti,
pa se vine i u svet poleti.

Oj Karlovci, lepo l’ žive tude,
al’ što mora biti neka bude,
ta i mene nešto dalje vuče,
evo pružam svoga raja ključe.

Pa kada bi imô kaku želju,
jednu b’ imô samo ali velju,
kad bi tako smanjao se tudi
da te mogu pritisnut na grudi,
ta na grudi i na svoja usta,
oh željice, ala si mi pusta! —

Laka pesmo, odi u pomoć,
jera ono već je blizu noć,
de prigrli pesmo, moja snago,
pa ižljubi sve milo i drago!

Sunce jarko, ta koliko reda
tako tebe ja sedati gleda,
gleda tvoje goleme krasote
pun radosti i velje milote,
gleda tamo pa misli nazada,
kako krasno bijaše nekada,
oseti se srpske carevine,
Srpske slave, srpske gospoštine,
oseti se poslednjega doba,
ta krasnoga na Kosovu groba.

Zbogom, sunce, na zapadu jasno,
al’ za goru zailaziš krasno,
tako krasno i u take slave
junačke su tada pale glave,
ugledô se jedan na drugoga,
popadao jedan kod drugoga,
ta rad one krasne domovine
ne žalio niko da pogine.

Ti već zađe, nebo je crveno,
kao da je krvlju obliveno,
ao sunce, kao nebo ovo
tako beše crveno Kosovo,
od srbinjski teški palošina
krv s’ otvori kâ morska pučina,
divno li je tada Srbalj bio,
divno l’ svaki glavu zamenio,
divnu l’ krvcu zlotvorsku prolio,
u njoj danak divno utopio.

Oj sunašce žića mog ubavo!
Kada zađeš, o zađi krvavo,
sred kopalja, zveke i mačeva,
zađ’ za goru dušmanski leševa,
kô što onda tim junakom zađe —
ta šta more jošte biti slađe!

Sunce zađe, a spušta se tama,
na nebu je večernjača sama,
nebo vedro, a reka se čista
tamo, amo u prugama blista,
oj Dunavo, o ti reko silna,
ala si umilna!

Koliko sam puta preveseo
sa drugovim’ u lađicu seo,
zavatio veslom i desnicom,
otisnuo s’ vodom i maticom,
ni se bure ni gromovne buke
poplašile pouzdane ruke,
kad grom riknu, kada munja sevnu,
tada mlađan ponajslađe pevnu,
sever duva, vodom poljuljiva,
voda burna u čun zapljuskiva,
val za valom u časak nagrnu,
lati čamac pa ga i prevrnu,
sve u vodu — ao krasne muke!

Ščekasmo se na noge i ruke,
pa za časak eto braća luda
dogrcaše do brega i pruda.
mlogo li se tako kadikada
u se glava pouzdala mlada,
telo čilo, a umešna ruka,
sretno sam se ja uvek izvukâ,
ja sam tebi mlado telo predô
kâno ocu svome što bi čedo,
jer da tede, mogaše me jednom
rukom svojom zadržati lednom,
ta kad ono u Vodi neuka
dovatila ta samrtna muka,
kad se voda nada mnome sklopi,
oj Dunavo, ti me ne utopi,
ti me diže, privati obala,
zato tebi do nebesa fala,
reko onda pa ću i svakada,
ali zbogom ostaj meni sada!

Vinogradi, zbogom umiljati,
zbogom, grožđe, neću te ja brati,
ao berbo, tebe žalim kletu,
ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
šta je jošte sirotan video?
Ao braco, amo u to doba
dođi, vidi, čuj, pa ajd’ u groba.

Zora zori, sve poustajalo,
pa s’ uz brdo veselo nagnalo,
svirac svira, puške popucuju,
mome poju, momci podvikuju,
jošte malo, eto vinograda,
gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole, čas gore,
momci klikću, a pesme se ore,
„Živo, živo!“ jedan drugog kori,
živo s’ radi, al niko s’ ne mori,
gledni samo posle uje svake,
gledni, brate, one noge lake,
ta tek što se svirac čuje,
već u kolu s’ poskakuje,
kolo, kolo, svirac svira,
noga zemlju ne dodira,
„Sitno, brate, ijujuju!“
Momci čili podvikuju:
„Svirac svira,
ne da mira,
a još više devojčice,
njine oči i nožice,
dede, brate, ijujuj!
De poskoči, ne luduj,
ko bi jako momak bio
Pa se ne bi pomamio!
Ao sele bosonoga,
zla ti maja dozlaboga,
ne dala ti čarapica
ni lagani papučica,
da učiniš klepa-klapa —
za tobome, dušo, skapa.

Oho, sele, vita stasa,
drž’ se braci oko pasa,
kolovođa kolom vija,
kolo leti, znoj probija,
al’ u tvoji nedri tuce
okle snega do dve grude?

Čudo, sele, divno čudo,
ala bi se mlađan grudô !“
Kolo, kolo, naša dika,
puška puca: cika, cika!
Pa sve tako pucaj, beri,
pevaj, igraj do večeri,
A kad sunce veće seda,
besna momčad još se ne da,
ide kući, podvikuje,
puni puške, popucuje,
svirac svira, moma poje:
„Kolovođa, zlato moje!“
Pa u krčmu, te do zore,
kolo igra, pesme s’ ore,
a u zoru s’ zajuhuče,
udri opet kâ i juče.

Zbogom, pesme, zbogom, kolo,
zbogom, momci, naokolo,
zbogom, kito moma mladi,
zbogom, grožđe, zbogom, vinogradi!
Zbogom, gore, mesta moja slatka,
puna lipa i debela latka,
puna tica, puna jagodica,
jagodica, prelepa đurđica;
Zbogom, dole, zbogom mirisave
pune one ljubice ubave;
Zbogom i vi po njima izvori,
velja slasti kada žeca mori;
Zbogom ostaj, ubavo Belilo,
ti mi beše uvek mesto milo,
svud po tebi deklice, tanane,
svaka od nji laka kâno lane,
lica bela pa malo rumena,
suknja borna divno pridevena,
sunce sjaje sa nebesa zlatno,
mome šeću pa mi bele platno,
sunce sjaje, lice odsjajuje,
suknja s’ digla, nona proviruje,
ao lišce, ao nono bela,
koga ne bi ti ovde zanela?

Sunce jarko, jače sjati nagni,
pa im lice, pa im none smagni.
Sunce jarko zašlo već odavna,
očo danak, došla nojca tavna,
mome platno davno pokupile,
pa s’ odavde mene izgubile,
sve mi milo nojca rasplašila,
što ne mogla, u tamu zavila,
nigde traga od dana bijela,
crna nojca sasvim preotela.

Al’ opeta čini se meneka
kao bela da zorica zori,
tice poju, gore stoji jeka,
a kraj mene potočić žubori;
Ja se šetam, družina sa mnome,
mi idemo Stražilovu tome,
pod nogama ona rosna trava,
a sa strane brda mirisava,
a ovde se potok pošalio
pa nam puta mladim preprečio,
preko njega skačemo lagani,
i evo nas na drugojzi strani,
a odavde sve još ubavije:
Kako samo dolina se vije,
kako gora podigla se gusta,
a po gori sve ta lipa pusta,
lipa cveta, cvetići mirišu,
a uz miris vetrići uzdišu,
a uz vetrić kosi poklikuju,
uz kosove braća podvikuju:
„Ao danče, ala si mi beo!
još bi dugo gledati te teo,
al’ kad mi se veće smrći mora,
nek se smrkne izmeđ ovi gora,
tu nek mi se ladna kopa raka,
tu će mene zemlja biti laka.“

Pa potrči bistrome izvoru,
pa dovati tu lipovu koru,
pa se napij vodice lađane,
pa ubrzaj te noge lagane,
udri gorom, po stenju se veri,
pa jagode, pa cvetiće beri.
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo,
mlogi te je u zvezdice kovô,
mlogi reče: „Ao rajska sliko!“

Al ko ja te rad ne imô niko.
danka bela nestalo već davna,
sve pokrila ona nojca tavna,
nebesa su svud zvezdica puna,
al’ meseca jošte nema tuna;
Docne danas on će obasjati,
ja ne mogu na nj’ga tu čekati,
srce mlado jošte jednom želi
sa drugovi da se proveseli.

Soba niska, a dosta i tesna,
oko stola sedi raja besna,
raduje se onom vinu lednu,
pa svećicu zapalila jednu:
Gori sveća kao da izdiše,
al’ de raja da zapali više,
kad vesela štono god imade,
do parice sve za Vino dade?

Amo vina i u toga ćupa,
pa ondaka zapevajmo skupa,
pa još pesmu deno Arapinu
Marko vojske pobi polovinu,
te zadobi tog krvavog dana
sedamdeset oni teški rana,
gleda care ove rane ljute,
pa dukate povadio žute,
pa govori: „Ko izleči Marka,
evo njemu pljada dukata!“
Sinu dukat kâno sunce jarko,
planu Marko, pa dukate vata:
„Vina amo, krčmarice draga!“
pa zamalo od rana ni traga.

Brže, braćo, čaše napunimo,
napunimo onog vina žarka,
kucnimo se pa onda papimo
ta desnici Kraljevića Marka,
što udari silnom Madžarinu,
od bedra mu otrže mačinu,
seva maču — Filip na dve pole —
mač proleće, pa u kamen dole,
puca kamen, vatra iza nj seva,
Marko gleda, brk mu se osmeva,
al’ da j’ kamen vincem potekao,
bi tad Marko bogme zakliktao.

Klikni, brate, kô što čini soko,
ispi čašu da t’ zasuzi oko,
oh tako se za Markom jaduje,
takom suzom on se oplakuje.
Umre Marko, njega nam nestade,
ali ništa, bar vinca ostade,
jer da j’ Marko još živeo duže,
sve bi vince popio nam, druže.
Ta znaće se Marko ubojica,
ubojica, ljuta pijanica,
dokle mači, dokle čaše zveče,
dokle sunca, dokle vinca teče.

Tambur, tambur, sitna tamburice,
udri, pobro, u sićane žice,
danas ima, a sutra nas nema,
ajd’ u kolo, ko će tu da drema?
On u sredi u tamburu bije,
a kolo se oko njega vije,
ao braco, ao tamburice,
udri žešće u te sitne žice,
sitne žice — sitniji koraci,
nek se znade kad igraju đaci!

Oj vi srpski vitezovi,
vi zmajevi, sokolovi,
ta ima vas na iljade,
al’ brojiti nemam kade,
ta kad bi vas sve brojio,
kad bi jadan vinca pio!

Oj Šubiću,
Juraniću,
turske glave
beu trave,
mači vaši britka kosa,
krvca vaša beše rosa,
rosa rosnu, javor s’ diže,
pevac iza nj gusle zdelja,
pa bugari što ste bili,
što l’ desnicom počinili,
dela vaša suncu ravna
neće skriti nojca tavna.

Noći, noći, tavna noći —
ko bi Srbu u pomoći?
Oj Čupiću, ljuta gujo,
oj Ćurčijo, mrki vujo.
Ao Luko,
turska muko,
ao Petre,
plai vetre,
što dovati tursko more
pa o srpske razbi gore!
Oj Pocerče, oj Milošu,
naš sokole, slavo mila,
al’ na slavu Turkom lošu,
jer im slomi pusta krila,
sruši Drini u dubinu
onu strašnu orlušinu:
Vi zvezdice našeg neba,
što sijaste kô što treba,
zvezde trepte, zvezde sjaju,
ali danka još ne daju,
Đorđe dođe, sunce granu,
a Srbiji dan osvanu.

Kolo, kolo
naokolo,
vilovito,
plaovito,
napleteno,
navezeno,
okićeno,
začinjeno,
brže, braćo, amo, amo
da se skupa poigramo.

Srbijanče, ognju živi,
ko se tebe još ne divi!
Rvaćane, ne od lane
oduvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
tvrdo srce, tvrda glavo,
tvrd si kao kremen kamen,
de stanuje živi plamen!
Ao Ero, tvrda vero,
ko je tebe jošte terô?
Ti si kano itra munja
što nikada ne pokunja.
Ao Sremče, gujo ljuta,
svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
ko te ovde još ne fali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
mačem sebi blago tečeš,
blago turska glava suva,
kroz nju vetar gorski duva.
Oj sokole dalmatinče,
divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
naš i danas beli dane,
ta sa pesme iz starine
pune slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani, zdravo, zdravo,
ko j’ u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
i vi drugi de je Drava,
i svi drugi tamo, amo,
amo da se poigramo!
Vatite se kola toga,
od višnjeg je ono Boga:
Rukom drži bratac brata,
blizu srca njega vata.
Svirac svira,
srce dira,
ruka s’ diže na posao,
da l’ će kome biti žao?
Noga lupa, diže pra,
naokolo svuda stra.

Noga laka, srce zdravo,
kolo leti, kolo đavo,
poskočica đavolica,
što je tela, to i smela,
al’ je žeca odolela.
Oj ti seko
kâno mleko
belolika,
kâno vince rumenika,
kâno paun ponosita,
kâno jela, sele vita,
amo brže pa natoči,
da ti braca bolje skoči,
amo, sele, a za Boga,
vidiš e sam iznemogâ,
tako, zlato, tako, tako,
sad je kolo igrat lako,
amo, čedo milooko,
daj da t’ ljubne braca oko.

Ona beži — za njom s’ vini,
ljubni, brate, pipni, štini,
taka igra, šala taka
taman, brate, za junaka!

Ajduk Veljko zna ljubiti,
al’ i sabljom divno biti,
ajduk Veljko ljuti vuja,
turci stado jaganjaca,
ajduk Veljko kâ oluja
kad u jesen iz klanaca
svati lišće to po gori,
pa obori,
krši granje, pa silena
čupa rasta iz korena —
seče Veljko i natiče,
goni, stiže što izmiče,
seče age posred pasa —
„Ala, Ala!“ ode s glasa,
lomi konje i junake,
čini jade svakojake,
kušlja tlači, sablja seva,
klikće Veljko, Ture zeva,
o tle čalma, o tle glava,
al’ pod nebo srpska slava!

Vedro nebo na visoko,
ravno polje na široko,
a na polju dva okola,
sredom gledni sina gola,
tatarin je — vatra živa —
preti mačem pa doziva:
„Oj Ugrine, kurvo, amo,
amo da se ogledamo!“
Ugri glede svi u travu,
jakšić gore diže glavu,
vata štita gvozdena,
vata mača plamena,
lako vrda, maše lako,
ali bije vrlo jako,
sada zveknu, sada manu,
sada sevnu, sada planu,
dole pade Tatarin,
pogubi ga Srbljanin!

Plao kolo, teče znoj,
de još malo, brate moj!
Malo cupni,
malo lupni
da se trese ceo dom,
okom sevni,
grlom pevni,
kao munja, kao grom —
strele, koplja, bojni mači,
junak bije, a konj tlači,
zveka,
jeka,
vriska,
piska,
gorom, dolom, junak vrvi,
gora, dola, sva u krvi.

Sve od mora Jadranskoga
i od grada tog Beloga,
sve od onog Drenopolja
što s’ oteže moru Crnu,
sve to Dušan sebi zgrnu,
To učini boža volja,
Dušan, Dušan, bujna reka,
Srbin junak pa do veka!
Ao veka,
mlada veka,
sad na konju, sada peške,
sad kod Jaše, sad kod seške,
sad pri čaši, sad u kolu —
gledaj, bože, braću golu!
Goli braco, što si stao,
valjda nesi već sustao,
cupni, skoči,
sitno kroči,
Pa zavedi,
pa provedi,
opa cupa,
pa na ćupa!
Al’ ti s’, brate, svetle oči,
ali ništa, samo toči,
kaka čaša taka sreća,
dajde onu, ta je veća,
još i u tu vinca ledna,
meni treba jošte jedna —
braćo mila, zdravo, zdravo!

Ja sam drugi kneže Pavô:
Pavô beše soko sivi,
čudio se svaki živi,
e on ščepa Ture ustim’,
a dva druga rukam’ pustim,
pa zaigra po mrtvaci
kao munja po oblaci;
Ja u ruci jednoj čašu,
a u drugoj — opet čašu,
u ustima pesmicu,
vama, braćo, zdravicu,
po vinskima kapljicama
igram vesô među vama,
braćo mila, zdravo, zdravo!

Vina dosta, to je pravo,
i momicu belu, jedru,
i plameni mač o bedru.
ode kolo, ode cela lupa,
vi stojite oko mene skupa,
sve tu soko jedan do drugoga,
samo nema međ vama jednoga,
oči vam se grozni suza pune,
one vele: Arsa nama trune,
oh bez zbogom i bez oproštaja
on se od nas siroma utaja,
loša sreća nama ga otrže
pa u crnu zemljicu ga vrže,
i vernome ne ostavi drugu
ništa drugo do na srcu tugu,
tuga jadna samo muči grudi,
al’ ne može mrtve da probudi.

Zato, braćo, budimo veseli,
blago onom kom se dan još beli!
Grobnica je kućica opaka,
zato mrtvim budi zemlja laka.

Ao Simo, ču li, dragi Simo,
zar sa suzam’ da se oprostimo?
Ta zajedno dane smo proveli,
pa bijasmo svakada veseli,
istina je, grdne su nam brige
zadavale te proklete knjige,
al’ kad knjiga ponajviše tišta,
latismo se krasna šurovišta,
ili čamac lagani uzesmo
pa s’ na dunav ladni navezosmo,
svukosmo se pa za časak tili
poskakasmo u vodicu čili,
opružismo nogu i mišicu,
presekosmo vodu i maticu,
isplivasmo preko na obalu,
pa začesmo onu divnu šalu,
čas skakasmo skoka junačkoga,
čas trčasmo što podnela noga,
čas Dunavu do na dno ronismo
i u šaci peska iznosismo.

Igrasmo se tako bez prestanka,
bez prestanka dok trajalo danka,
pa kad beše sunce veće selo
i dan lice posakrio belo,
mi u čamac — pa sve pevajući
otidosmo utruđeni kući.
Divna truda, oh velike slasti!
I spomen će njiov slatko pasti,
kako sada tako i svakada,
Simo, brate, zbogom ostaj sada!

O Julije, ču li, dragi brate,
kadikada ja s’ ražljuti na te,
planu na te kâno oganj živi,
a moj brate, za to me ne krivi;
Ta i ono vedro nebo gore,
tako uvek ostati ne more,
i ono se za časak navuče,
bura dune, gromovi zauče,
da pomisliš svijet se raspade,
al’ zamalo — pa svega nestade,
grom umukne, nebo se razgali,
pa se uci pređašnjojzi smeje,
sunce grane, pa grejat navali,
te još lepše nego pređe greje.

Tako s’ moja mirila ljutina,
i prva se vraćala tišina,
začas ode cela luda vreva,
brat na brata opet se osmeva,
pa što bilo, to i bitisalo,
ni na um nam više nije palo,
obojica divno pomireni,
latismo se gore i zeleni,
pograbismo puške, te o ramo,
pa se veri i tamo i amo;

Bože mili, da l’ veće miline,
da li ima što na svetu slađe
neg sa puškom odat po planine,
pa umoran sesti u zalađe,
u zalađe kraj kakvoga vrela,
tu otrti teški znoj sa čela,
latiti se bele pogačice,
prismočiti kake pečenice,
povratiti srce gladno, trudno,
vode ladne napojiti žudno;
Vodu piješ, a vrelo žubori,
a nad tobom lipa mirisava,
a slavuji svud poju po gori,
a kraj tebe cvetići i trava!

Cveće ljupko mi smo mladi brali,
pesme slavlja ubave slušali,
cveće leži u artiji suvo,
pesme slavlja vetar je oduvô,
al’ mi ćemo kao što smo bili
jedan drugom svagda biti mili.

Glete, braćo, kroz prozora samo,
kako mesec divno sjaje amo,
amo sjaje, na nas pogleduje,
poznanicim’ svojim se raduje,
ajde’ mo nadvor, oh ajdemo tamo,
jošte jednom da ga s’ nagledamo.

Koliko smo sprama mesečine
tako, braćo, mi stajali puta,
sećali se prelepe starine,
proklinjali sad vremena ljuta,
pa se kleli noćom i tišinom,
kleli, braćo, Bogom i istinom,
udariti teškoj magluštini,
magluštini, teškoj oblačini,
udariti onoj strašnoj noći,
ta ludilu i kletojzi zloći,
pa probudit onu srpsku zoru
zoru onu, onaj danak beli,
u divnome tako razgovoru
do po noći često smo proveli,
onda domu svaki, i ja svome,
još se moli Bogu istinome
da što pređe ode noćna tama,
da što pre se posastanem s vama,
braćo mila, tako s’ moli tada,
al’ bi teo ja drukčije sada,
sada meni bilo bi milije
da se danak ukaže docnije,
da sa vama mogu duže biti,
jer kad svane, moram odlaziti.

Ali veće učestali petli,
eto veće de se zora svetli,
dan se beli na istoku sprema,
mene stanka više ovde nema.
odo, braćo, zbogom meni sada,
zbogom, braćo, možda za svakada!

Sećajte se mene, druga svoga,
sećajte se krasna doba toga,
oh zakletve one divne, svete,
braćo mila, zaboravit nete,
nje s’ sećajte uvek i svakada,
mene mlada samo kadikada,
samo onda kad čašu uzmete,
pa veseli do dna ispijete,
tada samo, tada veseloga
setite se, braćo, druga svoga,
kaž’te samo makar u pameti:
Mlogu l’ s nama on osuši kleti!

To je dosta, ja ne tražim više, —
zbogom, braćo, mila i suviše,
bili živi, veseli i zdravi
nikada vas ja ne zaboravi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *