Vitomir Vito Nikolić – Noć sa Dubrovnikom

Svi smo u opsadi, ovih crnih dana,
sve nas podjednako, tuku moj Gosparu,
i s’ kopna i s’ mora – sa svih strana,
samo grmi:barut, barut, barut!

Ne poznajem nikog, sred dima i tmuše,
ali, ipak ćutim, ovu mržnju staru,
koju nikogović sipa, obezdušen,
na sve, što smo bili, moj dični Gosparu.

Njegovo je ovo, vrijeme i meci,
a, naša je patnja, u suzi skrivenoj,
što je svojoj, mrtvoj dugujemo djeci,
kad budemo nekad, smjeli da plačemo.

Zašto li se sjetih, tragičnog Solina,
onog velegrada, krasnih sarkofaga,
što ga nakon dvije hiljade godina,
zatrpaše zemljom, pa ode bestraga.

Nije onda bilo, ni rata, ni flote,
ni pijane rulje, njihove i naše,
mogao se Solin, spasiti strahote,
mogao je, ali – ipak nije spašen.

A, šta tebe čeka Gospodine Grade,
u ovoj noći, bratske krvomutnje,
dok krvnici mirno, svoj posao rade?…
Ne daj, Bože, da se steknu moje slutnje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *