Jovana Tošković – ZAŠTO PIŠEM?

Pišem zato što volim svet. Volim živa bića, iako mnoga od njih mogu samo ponekad da osmotrim izdaleka… I to bude i više nego dovoljno. Iako imam mnogo prijatelja, dođu dani kada samo želim da budem sama, kada su posete zabranjene, kada ne želim tuđe prisustvo iako je svetlo upaljeno. Tim danima na pomalo neobičan način slavim život… Po svom ukusu. Jer svemu što volim dala sam barem malo svoje krvi. A život je život… I zato ako budeš tih dana kucao, treba da znaš da neću otvoriti. Niti marim, niti čujem. A verujem u jedno. Da i onda kada su vrata naizgled zatvorena, ukoliko neko treba da uđe u moj život… čuću kada se to desi. Možda mi mrav pređe preko članaka dok ležim na parketu, možda slavuj zakuca na prozor. Desiće se nešto. I ja ću znati. Kao što i ti uvek znaš. Dani kada ostajem živa isključivo jer sam sama, kada punim baterije za ljude i svet. Dani kada uzimam i ne pitam, kada se pravim da sam bitnija od života. Život obožava tu igru dok mi slatko govori da jesam. I uvek izgleda kao da se nimalo ne šali. To su dani kada oživljavam uspomene, kada se podsećam da sve što sam ikada doživela, sve što sam uradila, sve što sam pretrpela i preživela… Niko i ništa nema moć da mi to oduzme. I zato u tim danima vrlo dobro znam da je život u pravu kada nam govori i pokazuje da jesmo veći od samog života, jer sam život je svuda oko nas i veći je od svega što imamo priliku da vidimo. Čak i od onoga što se usuđujemo da osetimo. Da, veći je i od toga što ti je palo na pamet. I zato ne ulazi i ako čuješ glasove, to pričam sa sobom i životom, i ne podnosim prekidanja u tim danima osame.

Jer kada živim, živim. A kada krvarim, krvarim. I uvek dođe do samih granica. Pa ipak ne bude kraj.
Niti će biti uskoro. I svejedno mi je što se toga tiče. Biće kako će biti.

Olakšala sam sebi još pre hiljadu godina kada sam prestala na to da mislim, jer volim život
i volim da živim i da ljubim. Da volim i da plačem. I da ujedam i krvarim. Da plivam i planinarim.
Da ugledam grad koji me uvek čeka i da vidim guštera kako šeta preko jezera i orla koji leti iznad oblaka i prijatelje koji čekaju da se vratim sa puta, i ljubav koju nisam htela ali se desila, i uvek je tako, svaka je prva i poslednja.

BY: Jovana Tošković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *