Učitelji kao revolucionari: 13 filmova o filozofiji obrazovanja i vaspitanja

Oni su učitelji, nastavnici i profesori koji unose nešto novo u školsko okruženje u koje dolaze. Oni su revolucionari, borci protiv sistema, humane individue i motivatori.

Predstavljamo vam 13 poznatih i manje poznatih filmova o učiteljima koji na ovaj ili onaj način postavljaju uvek aktuelna pitanja o filozofiji obrazovanja i vaspitanja.

1. Gospodinu, s ljubavlju (To Sir, with Love), 1967.

Rađen prema romanu E.R. Brejtvejta, u režiji Džejmsa Klevela, britanski film Gospodinu s ljubavlju predstavlja jedno od starijih kinematografskih ostvarenja ove tematike.

Centralna nastavnička figura je Mark Takeri (Sidni Poatje), koji se podučavanja prihvata dok čeka „pravi posao“, a odeljenje kojem predaje čine „obesni“ pojedinci, rešeni da se podsmehnu svakom autoritetu. Kroz taktiku ophođenja prema učenicima kao prema odgovornim odraslim individuama, isprva zbunjeni Takeri pokušava da uspostavi balans između discipline i poverenja, podučavajući učenike životnim vrednostima.

Njegove nekonvencionalne metode nailaze na sumnjičavost kolega koji misle da su takvi napori uzaludni, te se gospodin Takeri, kako ga učenici nazivaju, može svrstati u kategoriju učitelja revolucionara, koji sazreva zajedno sa svojim učenicima.

Od njegove prvobitne reakcije: Ta deca su inkarnacija đavola do dirljive završne pesme Gospodinu, s ljubavlju koju mu učenici pevaju na kraju, razvija se ova filmska priča bez preterane drame, ali sa jasnim problematizovajem pitanja šta znači biti dobar učitelj.

2. Specijalno vaspitanje, 1977.

Sa svojom snažnom porukom koja preispituje filozofiju vaspitanja štićenika popravnih domova, film Specijalno vaspitanje, igrani prvenac režisera Gordana Markovića, punopravno dopušta izjavu i mi konja za trku imamo (pa makar ga ima bivše jugoslovensko podneblje).

Ono što je u više priča i detalja prikazano desetak godina kasnije u seriji Sivi dom, ovde je anticipirano i jezgrovito sugerisano. Junak vaspitač Žarko Munižaba (Bekim Fehmiu), pokušava da svojim štićenicima pristupi na drugačiji način, koji neizostavno nailazi na protivljenje psihologa (Cvijeta Mesić).

Njegova borba nalazi najpotpuniji izraz u gnevnom revoltiranom odgovoru kada na videlo izlazi da njegovi štićenici nisu učinili ono za šta su bez dokaza optuženi da jesu, a od kojih je jedan, u bekstvu pred nepravdom, izgubio život.

Na nikom ništa koje nedvosmisleno izbija iz izjave da se postupak obustavlja, Žarko Munižaba, naime, odgovara: Šta se obustavlja? (…) A to što je moj štićenik poginuo? Ništa se ne obustavlja!

Film koji bez ulepšavanja prikazuje drugu stranu omladinsko-delikventske priče.

3. Stoj čvrsto i odradi posao (Stand and Deliver), 1988.

Stoj čvrsto i odradi posao režisera Ramona Menendeza, rađen je prema istinitoj priči o nastavniku matematike Haimeu Eskalanteu, koji čini „čudo“ od marginalizovanih srednjoškolaca siromašnih porodica.

Eskalante (Edvard Džejms Oljmos) u filmu je prikazan kao šarmantan i autoritativan nastavnik, kojeg ni jednog trenutka ne obeshrabruje nezainteresovanost poverenih učenika. Koristeći njihov žargon i stupajući sa njima u drugarski odnos, Eskalante koristi nekonvencionalne metode u podučavanju matematike: on glumi, demonstrira, i ne prihvata ne!

Oljmos u ulozi Eskalantea nesumnjivo „kupuje“ simpatije gledalaca, već u sceni u zbornici, kada na izjavu da je svako od prisutnih nastavnika već učinio sve što je mogao i da bi škola mogla da izgubi akreditaciju, nonšalantno izgovara: Ja nisam. Ja bih mogao više. Sa tim nepresušnim entuzijazmom, Eskalante priprema svoje učenike za napredni test iz matematike, koji nisu prošli ni mnogi profesori, i oni zaista postižu uspeh, premda, zbog toga bivaju optuženi da su varali.

Ovo je film koji prikazuje diskriminaciju, ukazuje na rupu u školskom sistemu, i nadasve poručuje da za sve učenike ima nade.

4. Društvo mrtvih pesnika (Death Poets Society), 1989.

Evo najpoznatijeg i možda najvoljenijeg filma iz ove kategorije, u fantastičnoj režiji Pitera Vira!

Figura učitelja revolucionara pronašla je možda jedan od najpotpunijih izraza u profesoru Kitingu, kroz autentičan šarm Robina Vilijamsa, a filozofija obrazovanja i vaspitanja ovde je razvijena sa velikom dramskom efektnošću.

tradicionalističkom školskom sistemu, profesor književnosti Džon Kitingodstupa od ustanovljenog kurikuluma, učeći svoje učenike da na prvom mestu budu slobodni mislioci.

Priča ima tragičan ishod, ali ne i sasvim pesimističnu poruku, otelotvorenu u čuvenoj završnoj sceni kada učenici ustaju na klupe prilikom njegovog odlaska. Kako im je, naime, scenama ranije, profesor Kiting na taj način demonstrirao drugačiji ugao gledanja, njihovo stajanje na klupama je njihovo mi mislimo drugačije, a ujedno, i poruka da je seme ipak posejano.

5. Miris žene (Scent of the Woman), 1992.

Ako još niste pogledali ovu snažnu filmsku dramu Martina Bresta, koja slavi lepotu življenja, sa brilijantno odigranim ulogama od strane Al Paćina i Krisa O’Donela, ovo je najtoplija preporuka!

Sredjošolac Čarli Sims (Kris O’Donel) sticajem okolnosti postaje svedok neumesne šale. Upravnik pokušava da potkupi Čarlija, obećavajući da će mu, kao siromašnijem učeniku pružiti pomoć oko upisa na Harvard.

Čarli treba da razmisli o ovoj primamljivoj ponudi, i tada počinje neočekivana avantura sa slepim penzionisanim pukovnikom Slejdom (Al Paćino), o kojem treba da se stara za vreme praznika, ne bi li zaradio novac za put kući. Pukovnik ga vodi sa sobom u Njujork, a na tom putovanju njih dvojica uče jedan od drugoga.

Radnja se dobrim delom ne dešava u školi (osim na početku i kraju), i Slejd nije formalno učitelj, ali kao neka vrsta Čarlijevog mentora, ustaje protiv korumpiranog školskog sistema na disciplinskom saslušanju, pred punim auditorijumom i komisijom.

Ovde pravite brod pacova, plovilo morskih cinkaroša! – uzvikuje tada Slejd prkosno, uzimajući Čarlija za primer jednog od poslednjih vitezova moralnosti, čiju su „dušu“ hteli, a nisu mogli da kupe.

6. Opasni umovi (Dangerous Minds), 1995.

Film Opasni umovi (režija Džon N. Smit) predstavlja adaptaciju knjige Luene Džonson, koja je, sa svoje strane, nastala na osnovu stvarnih iskustava.

Učenici su deca koju u školi nazivaju socijalnim problemom, a da stvar bude zanimljivija, profesorka revolucionar je bivši marinac, koja doživljava prvobitan šok kada stupi u potpuno raspušteno odeljenje.

Pošto se postavlja jedno veliko ili između privući pažnju i otići, ona ipak odlučuje da se uhvati sa učenicima u koštac. Rečenice: „Ja sam marinac“ i „Zna li neko karate?“ ispisane na tabli zasigurno privlače prvu pažnju nezainteresovanih, a izjava da za sada svi imaju petice, ali da je na njima hoće li ih zadržati, predstavlja taktiku obrnutu od principa kažnjavanja.

Korak po korak, ona uspeva da ih zainteresuje i za analizu poezije, ali se istovremeno i bori sa čitavim sistemom koji se oglušuje o potrebe učenika. To je sistem u kojem je „opasno imati trudnice u razredu“, bez obzira na njihov potencijal, i u kojem učenik biva ubijen, jer, kada po nagovoru profesorke dolazi do direktora da prijavi osobu koja mu preti, nije prethodno pokucao na vrata.

Poruka ove filmske priče je više nego jasna, a Luenin ciničan odgovor na sugerisanje nadležnog lica da odeljenju treba pažljivo saopštiti celu stvar, po mnogo čemu podseća na gorepomenutu scenu iz Specijalnog vaspitanjaŠta želite da im kažem? Ako ne želite da umrete, ne zaboravite da kucate? 

7. Muzika srca (Music of the Heart), 1995.

Rađen na osnovu istinitih događaja, film Muzika srca predstavlja priču o profesorki Rebeki Gaspari (Meril Strip), koja postaje učitelj violine siromašnim mališanima. Njeno: Sva deca mogu da nauče da sviraju violinu – tek je verbalni odgovor sumnjičavoj direktorki izrečen na početku, a njeno postignuće na kraju – veliko opravdanje tog početnog uverenja.

Ovo je još jedna topla humana priča o borbi i istrajnosti jedne pedagoške ličnosti, još jedna priča o stvaranju čuda, oživljena divnom glumom Meril Strip, koja je za ovu ulogu nominovana za Oskara.

8. Osmeh Mona Lize (Mona Lisa Smile), 2003.

Osmeh Mona Lize, film Maka Njuela, možda je nasličniji Društvu mrtvih pesnika, premda je, ruku na srce, manje dramski efektan.

Ovde gledamo mladu profesorku istorije umetnosti Ketrin Votson (Džulija Roberts), koja se takođe bori protiv tradicije i društveno propisanih uloga. Dok se od učenika iz Društva mrtvih pesnika očekuje da naslede unosna zanimanja svojih roditelja, ovde se uspešne studentkinje (sa obzirom na činjenicu da je radnja smeštena u pedesete godine prošlog veka) spremaju da budu jednostavno – domaćice.

Profesorka Votson ustaje protiv sistema odstupajući od tradicionalnog plana i programa, tako što im pokazuje i moderna dela i dovodi u pitanje definiciju umetnosti. Više od toga, ona za svoje studentkinje predstavlja model drugačijeg životnog izbora.

I premda se, kao i u Društvu mrtvih pesnika na koncu čini da je sistem progutaofiguru učitelja revolucionara, ovde je takođe sugerisano da je trag ipak ostavljen.

9. Ulični tango (Take the Lead), 2005.

Film Ulični tango, u režiji Liz Fridlender, možda ne donosi ništa konceptualno novo u ovoj kategoriji. Osim plesa!

Upravo učitelj plesa (Antonio Banderas), dolazi u školu i traži da preuzme učenike na kaznenoj nastavi, nepokolebljivo uveren u vlastite metode. Ali ovaj uvek nasmejani učitelj besprekornog ponašanja svoje učenike ne uči jedino plesu, već i manirimapoštovanju i viteštvu.

Iako ostali nastavnici smatraju da je učenje problematičnih učenika da plešu samo gubljenje vremena, i da sigurno nije način da se aktuelni problemi reše, profesor Dulejni, prema vlastitim rečima, pokušava nešto novo. Pošto učenici savladaju tradicionalne plesne korake, on ih prijavljuje na takmičenje, gde jedan par, slično kao u Stoj čvrsto i uradi posao, biva diskvalifikovan.

Možda će se neko složiti da postoje i bolji filmovi sa učiteljskom tematikom, ali ako volite tu tematiku, i ako volite ples, eto idealne kombinacije!

10. Priča o Ronu Klarku (The Ron Clark Story), 2006.

Film Priča o Ronu Klarku, bazirana je na stvarnoj priči o poznatom nastavniku, osnivaču vlastite akademije i motivacionom govorniku Ronu Klarku, koga tumači Metju Peri.

Priča počinje tako što Klark, nakon privremenog rada u nekoj školi, dolazi u Harlem u potrazi za poslom nastavnika. Igrom slučaja, ovaj junak dobija posao u trenutku kada drugi nastavnik daje otkaz, jer više ne može da se izbori sa nemirnim dvanaestogošnjacima.

Sam direktor ne polaže nikakve da će novi nastavnik opstati u odeljenju sa kojim njegovi prethodnici nisu uspeli da se izbore, ali Klark je istrajan i ima svoje metode. Već u početku on, iako bezuspešno, pokušava da uspostavi saradnju sa roditeljima, a svoju nastavu kreira na zabavan način, igrajući se sa svojim učenicima.

Uzrok slabih rezultata dotičnog odeljenja ne leži, prema Klarku, u samoj deci, već u niskim očekivanjima koji se pred njih postavljaju. Sa tim stavom, Klark ustaje protiv školskog sistema koji je nezainteresovan za učenike slabijeg uspeha, praveći mikro revoluciju svojim nekonvencionalnim pedagoškim metodama.

Ovaj film, u režiji Rande Hejns, proklamuje savremenije poglede na nastavu, naravno, uz sve naglašavanje osobina figure dobrog učitelja.

11. Pisci slobode (Freedom Writers), 2007.

Erin, mlada profesoka egleske književnosti (Hilari Svonk), dolazi u školu koja sprovodi plan integracije problematičnih učenika, i već na početku, na upozorenja direktorke, odgovara: Pa, zapravo, ja sam izabrala Vilson zbog integracionog programa. Mislim da je ovo što se ovde događa jako uzbudljivo!

Njen entuzijazam, naravno, nailazi na prvu prepreku već samim stupanjem u učionicu, čime započinje putovanje sticanja iskustva i zbližavanje sa marginalizovanom decom, koja žive u siromaštvu i svetu kriminala i ulice. Beskrajnim strpljenjem i trudom, Erin pokušava da uspostavi komunikaciju sa učenicima, i sama se bori da sakupi prihode za udžbenike i izlete time što radi dodatni posao, jer sama škola ne želi da troši resurse na učenike koji ne napreduju.

Napredak je, međutim, postignut, i učenici počinju da pišu i stiču interesovanje za književnost, da bi na kraju počeli da smatraju učionicu profesorke Gruvel svojim domom. Ovaj film, koji je režirao Ričard Lagravenes, sa druge strane, pokazuje i da velika nastavnička posvećenost ima svoju cenu, jer profesorku zbog zanemarivanja napušta suprug.

12.Talas (Die Welle), 2008.

Film Talas Denisa Ganzela, uneliko se razlikuje od ostalih filmova dotične kategorije.

Rajner Venger (Jirgen Fogel) je profesor u školi koji tokom jedne nastavne nedelje treba da drži predavanja o autokratiji. Delom da bi zainteresovao svoje učenike, a delom da bi doveo u pitanje njihovu izjavu da je fašizam u Nemačkoj prevaziđen, Venger sprovodi eksperiment u razredu: tokom predviđene nastavne nedelje, odeljenje će glumiti organizovani pokret sa njim kao diktatorom na čelu.

Ovaj nekonvencionalni metod, međutim, kreće po zlu, učenici preozbiljno shvataju svoje uloge, osećaju se kao deo stvarnog pokreta i isključuju njegove nepripadnike, a sve to rezultira ubistvom i samoubistvom od strane jednog psihički nestabilnog učenika.

Rađen prema istinitom događaju, ovaj film, između ostalog, postavlja i pitanje da li je uvek pametno odstupiti od klasičnih predavačkih metoda i gde treba podvući granicu. Istovremeno, on ne idealizuje učiteljsku figuru (Vengeru, naime, počinje da se dopada što, za razliku od svojih kolega, konačno ima toliku moć nad učenicima), čineći je, možda, više ljudskom.

13. Gospodin Lazar (Mosieur Lazhar), 2011.

I za kraj, evo još jednog filma o toploj učiteljskoj ličnosti, ovoga puta, iz kanadske produkcije, u režiji Filipa Falardoa.

Gospodin Lazar (Mohamed Falag), imigrant sa tragičnom prošlošću, za kojeg se docnije ispostavlja da čak i nema učiteljsku licencu, dolazi da predaje učenicima čija je prethodna učiteljica upravo u školi izvršila samoubistvo. Učenici su, naravno, pod uticajem dotične tragedije, ali školski sistem ima svoje metode koje nalažu da se o čitavom događaju ćuti.

Učitelj Lazar, međutim, uviđajući potrebu, poziva svoje učenike da slobodno govore, istupa sa nekonvencionalnim metodama, ali pre svega, sa decom uspostavlja  dirljiv odnos ljubavi i razumevanja. I to u jednom školskom sistemu gde je svaki prisniji kontakt sa učenicima zabranjen, bilo da je u pitanju i tapšanje po ramenu.

Dali smo vam 13, ali smo sigurni da ih ima i da će ih biti više! Filozofija obrazovanja i vaspitanja uvek je aktuelna tema, i očigledno inspirativna i za umetničko prikazivanje.

BY: Milica Rakidzija / Kultivisise.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *