Stefan Stanojević – Mila

Moram da ti kažem, mila
zašto sam u toplo leto
naoblačen i kišan.
Ne boj se
ako u mom društvu
pokisneš ponekad
moje reči su pitke
emocije su voda.
Voda je iskrena
kao život.

Veruj mi na reč, mila
ja ne znam kako da osvajam
i obaram
prosto znam da volim kad se smejem.
Vole i drugi ljudi
voliš i ti, siguran sam
Svako voli kad se smeje.
Onda tako tmuran i oblačan
ponesem ti suncokret
izgledam kao da nosim Sunce
ispred svojih oblaka
pomalo obećavajuć, prihvatljiv prizor
priznaćeš.
To ne radim jer sam video
kako u nekim filmovina
ženama poklanjaju cveće
nikako, mila!
To rade praznoglavi muškarci.
To je prosto igra
iz mog detinjstva
najlakše sam pamtio asocijacijama.
Mogao bih magično da ih vezujem
za događaje, ljude i godine
da ih oživljavam
da ih se sećam
nikada ne pustim
da odu u nepovrat.
Znam da ćeš pomisliti na mene
kada ugledaš žuti horizont
kroz prozor
vozeći se vojvođanskom ravnicom
na putu za severni Banat.
To više nisu samo polja suncokreta
to sam ja.
Nasmejao sam te.

I ja znam da ćeš se postideti, mila
možda ti i neprijatno bude
moraš da me razumeš.
Proživljavam kao nekad
godine lutanja
kao nekad
buđenje bez vazduha
u znoju
uzimanje daha
nakon ronjenja
u istom starom paklu.
Nepomično ležanje od desetak minuta
prisećanje fabule
od koje su majica i posteljina mokre.
Pesnice su obavezno stegnute
pri nokautu novog dana.
Ja moram nekog nasmejati
da bih se nasmejao, mila
samo bluzerski klovn
to sam.
Ako te ne poljubim nekoliko puta
usred tvoje rečenice
ako ti u snu ne smišljam nadimke
ako ti ne tepam, ne šapućem ti
ne provlačim ti ruke kroz kosu
ako tvojim pramenom
koji se buntovnički izdvaja iz kose
i pada preko tvog lica
ne zakrpim sve svoje rane
ja sanjam smrt, mila.
Smrti imam dovoljno
i na javi.

Ja jesam oblačan i tmuran, mila
ali ne odustaj od mene
sve je promenjivo
u sudbinu ne verujem.
Ako je sudbina bog
ja sam ateista.
Ponosni sam tvorac
nekoliko svojih svemira
još više nemira
i ko zna koliko izazvanih osmeha.
Nikada ne bih dozvolio sebi
da te moje oluje unesreće.
Nikada ne bih dozvolio sebi
da te na bilo koji način povrede.
Sve bih uradio oči da ti nasmejem, mila
samo da nikada ne zaplaču ponovo.
Samo da te ne vidim opet kako plačeš
samo nemoj plakati, mila!
Ja bih čitave ratove objavio ako zaplačeš
u najgoreg krvnika bih mogao da se pretvorim
mogao bih da mrzim
vodu bih zapalio za tvojim suzama, mila
samo svet da mi se ne raspadne
dok ti prstom sakupljam suze
kako bih noću svakoj pojedinačno
mogao da se izvinim
koliko sam bespomoćan.

Moram da ti kažem, mila
ja bih ceo svet i sve ljude
mogao ponovo da zavolim
mogao bih more da smirim
i na trnju i u vatri mirno da spavam
put do kuće ponovo da pronađem
pesme ponovo da pišem
samo da znam
samo da znam, mila
da sam te i ovako oblačan
nakon ove pesme
nasmejao.

BY: Stefan Stanojević / Insp.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *