Nikola Zečević – OREOL(NA)

Nekada davno i još davnije,
Praćeno svečanim batom zvona,
Sijalo je svjetlo sjajnije
I od najsvjetlijih fotona…

Djelovalo je poput magije,
U odsustvu strepnje i bola,
Nosila je – nikad blistavije –
Izdanje svetačkog oreola!

I mišljah da nikad ranije,
Ni u jednome od eona,
Ne življaše biće prizvanije
Tim visinama – kao ona!

Neiskustva to bjehu tiranije
Što ne odstupaše sa svoga trona,
Možda zablude il’ koještarije
Il’ prišaptavanje Legiona?!

Isprva jarko pa slabije
Sjao je svjetleć’ obo’ma,
K’o bljesak munje tananije
Praćene treskom od groma.

Al’ njoj, od pobjednog oreola
I plama – kojim svetost proključa,
Ne osta puno, pa čak ni pola,
Već samo pepeo – od obruča.

BY: Nikola Zečević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *