Maja Babović – Oprosti, prošlosti

Oprosti, drvena prošlosti,
Mojim čemernim danima
Koji su te grlili
Tako sanjivu
Tako ranjivu.
Tako nestvarnu.

Oprosti mojim traganjima
I luckastim idejama
Da će sve dobro biti
Jer ništa dobro nije bilo.
I ništa što je srce snilo
Nije se dogodilo.

Oprosti mi što sam te troškarila,
Što sam te kockala
Svojim nećkanjima,
Svojim htjenjima
Svojim ćutnjama.
Ja sam samo malo voljela.
Malo više od prosječnog,
Za pedalj dalje od nemogućeg.
Daleko ostvarivom.
I nekad stvarno ne umijem ćutati.
I nekad zaista volim vrištati
Svakom notom svoje tuge.

Oprosti mi,
Moj sanjivi živote,
Što sam puno htjela,
A malo umjela.
Što sam smjela
I željela
Ali mi se san učinio
Kao bolja opcija.
Realnija od realnosti.
A smrt izdržljivija od življenja.

Na kraju,
Oprosti mi pogrešne ljude,
Moje kiše suza,
Sve noći koje nisu spavale,
Sve zore koje se nisu budile,
Sve dane obučene u spuštene kapke,
Balade na radiju
I nedostajanja kojih je bilo.

Oprosti mi novu mene
Koju prošlost ne poznaje.
Oprosti mi pepeljare iz kojih je vrištalo
Par zaboravljenih imena
Tragom pepela
I žara.
Oprosti mi što i budućnost
Tobom zovem.
Oprosti mi što sam tu
A nisam tu.
Nikako nisam tu.
Uvijek sam dalja od sebe
Za jedan korak.

Na kraju,
Oprosti mi što odlazim
U nadi da ću oprostiti,
A zna se,
Neću…
Neke si želje
Nikada neću oprostiti.
I odlazim,
Zaista odlazim…
Šteta što ovo jagnje u vuku
Ne može ostati ovdje.
Šteta što sebe u sebi
i sebe sa sobom
Uvijek moram ponijeti.
I podnijeti.

BY: Maja Babović / Insp.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *