Dulcinea piše: „Možemo li jedno za zauvijek?“

 Prava ljubav nema rok trajanja.“ Rečenica kao totalni kliše, ali toliko istine u njoj stane, da sve ostale istine vezane za ljubav naprosto padaju u vodu. Ako se već desio tragičan poslednji čin u, naizgled, savršeno izrežiranoj drami, znači da idealne polovine to nikada nisu ni bile, ili je prosto jedna od njih odustala od svoje cjeline. A onaj ko odustaje, nije pravi za vas, zar ne? Niti zaslužuje da vam troši godine života provedenog u zabludi.

Bila sam zaljubljena par puta. Voljela jednom. Da li sam za svoje nepune tri decenije života pronašla srodnu dušu? Do nedavno bih rekla da nisam. Možda ćete mi postaviti pitanje, kako uopšte sa sigurnošću znati da ste konačno upoznali svoj tzv. „Perfect match“? Razočaraću vas, ne možete. Ali… (Ovo je jedno od onih dobrih „ali“, koje pruža gramičak nade, a ne ono što obično dolazi kao hladan tuš nakon uzbudljivo pozitivne rečenice koja mu je prethodila).

Nego, da nastavim, ukoliko možete zamisliti buducnost sa voljenom osobom, koliko god i prokleto, nezamislivo trnovit put bio pri toj vožnji, vi ste već polovično uspjeli. Sada, sve zavisi od volje, istrajnosti i odricanja. I gospođe sudbine, da se ne lažemo.

„Ček, ček, vrati se na ono -do nedavno nisam-, sta znače te riječi?“

I eto mi osmijeha na licu. Prosto sam znala da ću izazvati lavinu radoznalaca.

Ugledam ga i paf! Jedino ja u blizini osjetim zemljotres pod nogama. Zagrlim ga, gravitacija ne sarađuje, lebdim. Telefon zazvoni, sve sa njegovom slikom na ekranu, a ja od sreće, svakoga puta doživim mini infarkt i par uganuća u pokušaju trčeći da se javim. Ali… Evo ga ponovo, izvinjavam se. To nije ljubav. To nije „volim te.“ Hoćete da vam kažem šta jeste?

To što znam da je teško i da će možda biti još teže, a ja ga želim kraj sebe. Sa svim kilometrima između nas, sa svim manama i vrlinama, naravi koja me nekad dovodi do ludila, ja njega želim kraj sebe. Želim da i sa naših osamdeset godina sjedimo na klupi i jedno drugog hranimo prženim krompirićima, a da mi on govori kako je nedopustivo da ih jedem bez ketchap-a. Želim da se glasno smijemo ulicom, držeći se za ruke, dok nas ljudi čudno gledaju uz recenicu: „Kad staro poludi.“ Želim da mi je i tada dovoljan on, u malenom stanu i istom, starom kauču sa kojeg smo se svađali ko će prvi okrenuti kanal i gledati svoju omiljenu emisiju. Želim da živimo od dvije skromne penzije i da smo srećni. Pravo, iskreno srećni i zaljubljeni baš kao prvih dana. Želim da, iz kuhinje, posmatram kako unuku ljulja u ljuljašci koju je sam u dvorištu napravio. Želim… Želim da budem dzangrizava starica u njegovom naručju, koja ponekad, al’ samo ponekad, gunđa o stvarima koje nije za sobom sklonio, a veći dio dana mu govori kako je i tako sijed i pokunjen sav njen svijet. I srodna duša koja je ipak trajala zauvijek.

BY: Doris Nikolić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *