Charles Bukowski – Umirovljen

Svinjski kotlet – rekao bi moj otac – obožavam
svinjske kotlete!

gledao bih ga tada kako zbija svu onu mast
u usta.

palačinke – rekao bi on – oh, palačinke
sa sirupom, maslacem i slaninom!

gledao sam kako mu zubi vodu čine
i bubri gubica.

kava – rekao bi – volim kad je tako vrela
da mi sažeže grlo!

ponekad bi i bila toliko vrela
da bi je ispljunuo preko stola.

pire krumpir s umakom – rekao bi – obožavam
pire krompir s umakom!

gušio se u svemu tome obraza nadutih
kao da ima zaušnjake.

grah s chillijem – rekao bi – obožavam
grah s chillijem!

nagutao bi ga se i onda glasno prdio satima
keseći se nakon svakog plotuna.

a tek kolač od jagode – rekao bi – sa sladoledom
od vanilije – to je način da se začini obrok!

i uvijek je pričao o mirovini, o svemu
što će raditi kad se jednom
umirovi.
kad nije govorio o hrani, govorio je,
i to neprestano,
o mirovini.

ali mirovinu nije dočekao; umro je jednoga dana
stojeći pokraj sudopera
s čašom vode u ruci
koja se punila.
uspravljen kao pogođen metkom u leđa
ispustio je čašu
i stropoštao se
koliko je dug i širok
tako da mu je kravata
skliznula nalijevo.

kasnije su ljudi pričali
kako to jednostavno
nisu mogli vjerovati.
izgledao je
odlično;
s onim markantnim sijedim
zaliscima i kutijom cigareta
u džepu košulje uvijek spreman da izvali
kakvu šalu, možda malo bučan
i možda malo gadne ćudi
ali
sve u svemu
naizgled zdrav
pojedinac

koji nikada ni dana
nije izostao s posla.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *