5 događaja koji su (zamalo) promenili svijet filma!

5. Tomas Edison

 

 

Konstantan napredak tehnologije ima uticaj na način stvaranja filmova i otvara nova polja i mogućnosti, dok sa druge strane inventivni autori traže nove priče koje se mogu tim sredstvima ispričati i zbog toga (i ogromne potražnje) filmska industrija doživi značajne promene na svakih desetak godina.

Svakom filmofilu su sve te etape i svi ti novi talasi poznati, ali onda postoje događaji druge vrste, čiji su učesnici ili imali nameru da naprave nešto veliko ili nisu bili ni svesni da imaju potencijalnu zlatnu koku pa je do kraja ni nisu iskoristili i budućnost filma je otišla u drugom pravcu.

Ovde ćemo se dotaći pet takvih slučajeva koji bi, da su se sproveli do kraja, promenili filmsku industriju na mnogo načina.

5. Kako je Tomas Edison uticao na stvaranje Holivuda

Dolazi novi, dvadeseti vek i sa njim nove igračke, a film je jedna od njih.

Tomas Edison, iako nije stajao iza prve filmske kamere (za to treba da zahvalimo braći Limier) stajao je iza prvog kinematografa i držao je većinu patenata vezanih za proizvodnju i prikazivanje filmova.

Kako je sve veći broj ljudi bio zainteresovan za film, i filmovi iz Evrope počinju da se prikazuju u Sjedinjenim državama, Edison u tim filmovima samo vidi priliv novca koji ne ide u njegov džep.

Na njegovu inicijativu pokreće se MPPC (Patentno preduzeće za pokretne slike) koja je 1908. godine okupila sve veće Američke filmske kompanije, Američke i Evropske filmske distributere i proizvođača filmske trake Estman Kodak-a. Pošto su pomoću patenata držali svaki deo procesa, od proizvodnje do prikazivanja filma, situacija je bila takva da ukoliko se Edisonu nešto ne sviđa, od cele priče nema ničega!

Sve je to održavano uz mnogo mutnih radnji, mnogo mobinga, ucena itd. što je rezultiralo masovnom selidbom manjih filmskih kompanija i autora na zapadnu obalu kako bi pobegli od Edisona.

Na mestu gde su se skrasili stvaraju Holivud.

Dakle, arogancija jedne grupacije ljudi i želja kreativnih da se izraze na bilo koji način dovela je do Holivuda kojeg znamo danas. MPPC se raspao deset godina nakon svog osnivanja, mahom iz ovih razloga, ali šta bi se desilo da ta selidba nije bila toliko masovna i da je MPPC duže ostao aktivan?

Od većine filmskih studija u to vreme, gde su najjači bili u Evropi, treći po jačini bio je Biograf, ali je zahvaljujući D. W. Grifitu postajao sve bitniji i bitniji.

Grifit se zaposlio u studiju neposredno nakon što je Biograf (na silu) postao deo MPPC-a 1908. Direktor Biografa je, otprilike u tom periodu, bio jako bolestan i studio ostavlja svom sinu na upravljanje.

S obzirom na to da sinu to nije najbolje išlo od ruke, posao je pripao Grifitu, koji je studio preporodio i gde je stalno gurao granice forme.

Jedna od njegovih najvećih želja bila je da napravi dugometražni film, što je u to vreme bilo van pameti, što produkcijski, što zbog ubeđenja da ljudi ne bi mogli da gledaju toliko dugačak film i da bi ih bolele oči.

Grifit tu nailazi na otpor, i 1913. godine napušta Biograf i odlazi za Holivud, gde je već jednom snimao film i zadovoljan uslovima koji vladaju tamo odlazi da osniva svoj studio u partnerstvu sa Mutual Film Corporation.

Tek nakon svega ovoga Grifit 1915. godine stvara svoj magnum opus Rođenje nacije, prvi dugometražni film i generalno revolaciju u filmskom svetu po pitanju tehnika koje su korišćene u montaži. MPPC nije izdržao dugo nakon toga i 1918. godine su obustavili rad.

Svakako da nije sam Grifit pokrenuo talas odlaska na zapad niti je on lično odgovoran za urušavanje starog sistema. Ali, da je ostao u Biografu, sigurno da bi kao jedan od najbitnijih američkih reditelja, dao legitimitet takvom sistemu.

Kakav bi uticaj na film to stvarno imalo, ne možemo znati. Proces bi sigurno bio sporiji i produkcija filmova ne bi potpuno bila prebačena na zapad tako brzo. Osim toga, ne bi dobili Grifita bez filtera, već bi bio ograničen, što znači da ne bi imali filmove poput Rođenja nacije koji je kasnije uticao i na rusku montažu i rusku školu filma generalno.

4. Dune Alehandra Hodorovskog

 

 

Priča o ovom neuspelom projektu sada je već stvar legende. Studio sistem se urušio i novi mladi reditelji stupaju na scenu. Autori poput Rodžera Kormana vide rupu u sistemu gde naučna fantastika i ostale high concept ideje mogu da budu dobar izvor zarade, dok tradicionalni Holivud takve filmove potcenjuje.

Tako je sve do Odiseje u svemiru koja, iako nije najbolje primljena, daje veći legitimitet žanru koji je uglavnom bio omalovažavan.

U tom trenutku mladi avangardni pozorišni reditelj iz Meksika, posle svoja dva filma, od kojih je The Holy Mountain bio ogroman uspeh, u ranim sedamdesetima dobija ponudu da režira kakav god film želi!

Hodorovski se odvažuje da adaptira Dune u film koji bi, kako on kaže, promenio svest gledalaca i koji bi proizveo efekat uzimanja LSD-a bez LSD-a!

Film je trebalo da bude vrhunac u svakom aspektu, početak je trebalo da bude dug kadar prolaženja kroz galaksiju koji bi nadmašio i Velsov početak filma Touch of evil.

Svaka od planeta u filmu bi imala muziku koju komponuje druga muzička grupa, od kojih se najviše ističe Pink Floyd.

Salvador Dali, Orson Vels, Mik Džeger i Dejvid Karadin je trebalo da igraju u filmu. Francuski autor stripova, Moebius, radio je sa Hodorovskim knjigu snimanja kadar po kadar. Dan O’Banon, koji je u to vreme poznat samo po Karpenterovom filmu Dark star je trebalo da radi vizualne efekte, H. R. Giger koji još uvek nije radio na filmovima trebalo je da radi na dizajnu…

A sve to i mnogo više trebalo je da bude deo filmske avanture koja bi trajala preko petnaest sati!

Iako postoji mnogo legendarnih filmova koji nisu snimljeni, poput Kjubrikovog Napoleona ili Velsovog Srca tame (Heart of darkness), stvar je u tome da iako pričamo o potencijalno sjajnim filmovima koji se nisu desili, ti filmovi ne bi promenili način na koji film kao forma izgleda, ne bi promenili trend, ne bi promenili žanr…

Hodorovski je sa Dune-om imao ambiciju da uradi sve to!

Gaspar Noe je jednom postavio zanimljivo pitanje, kakvi bi filmovi bili da se Ratovi zvezda nisu dogodili? Njegov odgovor na to bio je da bi Kjubrikova Odiseja u svemiru, ostala vrhunac žanra i da bi taj film odjeknuo kroz Holivud na takav način da bi i svi ostali filmovi, poput njegovih, bili mnogo vise psihodelični.

Ono što je on prevideo je da Odiseja nikako ne bi mogla da na takav način privuče toliko dece i odraslih jer je sam film kontemplativne prirode, a ne zabava. Najprostije rečeno, deca se nisu igrala igračkama monolita. Ali, igračke likova iz Dune-a? Dune bi definitivno bio film koji bi promenio sve! Bio bi sve ono što su ljudi uključeni u taj projekat rasuli po drugim filmovima, od AlienaStar Warsa, Terminatora pa do B film adaptacija Hi-Mena i Flash Gordona.

Iako realnost situacije verovatno ne bi bila toliko jednostavna, jer psihodelični film od petnaest sati ni sada ne bi bio ni izvodljiv, a možda čak ni podnošljiv za gledanje, sigurno je da bi Dune na mnogo više načina uticao na žanr naučne fantastike, na moderni blokbaster, i nas gledaoce generalno, da je napravljen. Kako bi se stvari zapravo odigrale, ne možemo znati. Možemo samo da gledamo filmove koji su po malo uzimali delove Dune-a, i da sami u glavi sklopimo sliku o tome kakav bi to film zapravo bio.

3. Uloga medija u recepciji Kapije raja – Heavens Gate (1980)

 

 

Šezdesete i sedamdesete su bile godine u kojima je preovladao novi način mišljenja o filmu. Zlatno doba Holivuda je doživelo svoj krah, pokazalo se da filmske zvezde zapravo ne predstavljaju garant zarade za koji se mislilo, a stare žanrovske konvencije postale su zastarele.

To je otvorilo prostor za nove mlade i školovane autore da svoje znanje o evropskim filmovima spoje sa svojim senzibilitetima i pokrenu Novi Holivud. Kako je došla Regan era u američkoj politici i ekonomiji, došao je i kraj Novog Holivuda,  ali film u koji svi upiru prstom kao glavnog krivca za propast Novog Holivuda je Kapija Raja (Heaven’s gate) Majkla Ćimina.

Ćimino je imao uspeha sa dva filmska scenarija (Silenet running i Magnum force) koji su uspešno realizovani. Kalibar 20 za specijalistu sa Klint Istvudom je imao uspeha, a Lovac na jelene (Deer hunter) je legenda za sebe.

U tom trenutku mu United Artists daje slobodu da napravi kakav god film želi, što je on i te kako iskoristio. Želeo je da napravi „western nad westernima“, film o zapadu kakav je zapravo bio i upiše sebe među velikane koji prave filmove veće od života poput Davida Lean-a ili Max Ophulis-a.

Želeo je film veći od života, a takvi filmovi koštaju. U to vreme bio je jedan od najskupljih filmova ikad, sa budžetom od 44 ondašnjih miliona (a prvobitno je trebalo da ga snima za 11 mil.). Dobra zarada spasila bi studio i Ćiminovu karijeru, ali film je zaradio jedva 3,6 miliona dolara. Činjenica da postoji više verzija filma, i da mediji nisu bili na njihovoj strani ne pomaže.

Iako je bio jedan od najpopularnijih reditelja u Holivudu zbog pet oskara za Lovca na jelene, kritika je premijeru filma dočekala pod nož zbog samo jednog tabloidnog članka.

Les Gapay bio je freelance novinar koji je želeo intervju sa rediteljem, i nije ga dobio… Umesto toga se prijavio da radi kao statista na filmu, i za svoj rad dobio je $30 i priču o reditelju koji je van kontrole, priču o mučenju životinja, bespotrebnih ponavljanja kadrova zbog težnje ka savršenosti…

Umesto da se o filmu priča kao o novom remek delu nagrađivanog reditelja, mediji su brzo stvorili atmosferu čekanja lošeg filma. Film je bio toliko izblaćen da su pritisci vršeni na Ćimina tokom montaže, koji je nakon negativne reakcije publike uzeo da skrati film i samo ga dodatno ošteti.

Iako na prvi pogled ne deluje tako, ovaj film je promenio mnogo stvari. Da se novinski članak koji je Les Gapay napisao, nije pojavio, pitanje je kakve bi danas bile regulacije korišćenja životinja za potrebe filma. U filmu Kapija raja može se videti konj koji je raznesen dinamitom, što je svakako nešto što se danas niko ne bi usudio ni da proba (iako nas od tog sveta deli malo jače od trideset godina).

Nije samo stvar u popravljanju lošeg tretmana životinja posle snimanja, uloga medija je promenjena. Mediji su ti koji oblikuju diskurs u kom će se film pojaviti, i svakako da diskurs oko Kapije raja nije bio pozitivan već je unapred pripremio ljude da dočekaju loš film.

Ako bi inače publika nekako istrpela igranke u filmu koje predugo traju, sigurno da bi uživali u predivnoj fotografiji ostatka filma. Ovako su mnogi samo ismejali film, ne obraćajući pažnju na njegova kvalitete.

Pored toga film je sahranio i western žanr koji je već polako zastareo jer je mit o klasičnom western junaku već postao izlizan, odnos prema indijancima se promenio, pojavio se Blazing saddles Mel Bruksa…

Kapija raja je poslednji ekser zakucan u sanduk western žanra! Niti je bio finansijski uspešan, niti je kodiran da bude klasični western, i posle njega većina westerna ili se bave demistifikacijom klasičnog westerna, ili su to samo filmovi koji su smešteni u taj period ali zapravo nemaju mnogo veze sa onim što podrazumeva klasični western zaplet i njegovi subžanrovi.

Film sigurno sam po sebi ne bi zaradio onoliko koliko je potrebno da bude profitabilan, i sigurno da bi se odnos prema životinjama na filmu promenio kasnije i da western sam po sebi nije bio toliko vitalan, i Novi Holivud  je bio na silaznoj putanji bez obzira na Ćimina… Ali Kapija raja okuplja sve te tenzije na jednom mestu, a da nije bilo jednog radoznalog novinara, mnoge od tih stvari ne bi se odigrale na isti način.

2. Kaleideskop Frenzi Alfreda Hičkoka

 

 

Sa Psihom, Hičkok je napravio jednu od najvećih promena u okviru žanra do tada. Taj film bio je bitan zbog mnogo stvari, ali jedno od najbitniji stvari koje je taj film doneo je da u okviru horor žanra, strava i užas ne dolaze sa druge planete, niti su to čudovišta i monstrumi.

Posle Psiha, monstrumi su postali ljudi! Nase komšije, prijatelji, porodica… To se ogledalo i na ostatak industrije gde su lični filmovi reditalja postajali sve prisutniji, i Hičkok posle velikog uspeha želi da napravi još jednu revoluciju pod uticajem francuskog novog talasa i neorealizma (Trifo i Antonioni).

Pored toga što se menjaju trendovi, na prethodnom filmu ostao je bez svojih starih saradnika (kompozitor Bernard Herman i snimatelj Robert Barks) a smanjen uticaj filmskih zvezda smo spominjali ranije. Hičkok je morao da promeni svoju igru! Želeo je da pomeri granicu nasilja koje se može prikazati na ekranu, ali takođe da film deluje što prirodnije!

Da je snimljen bio bi jedan od najnasilnih filmova tog vremena (kraj šezdesetih), ali nije to najbitnije. U Hičkokovim delima je najbitniji momenat uvek tačka gledišta (point of view), zbog čega se često vraćao temama voajerizma i to je u mnogome uticalo na način na koji konstruiše svoje scene.

Sada je želeo da tačku gledišta gura do tih granica da dođe do nečeg što je danas nama poznato kao found footage žanr. Želeo je ogroman nivo autentičnosti. Snimani su testovi sa glumcima na realnim lokacijama (Hičkok je ranije uvek radio na setovima) i film je trebalo da bude niskobudžetne prirode.

Šta ga je sprečilo? Upravo sama ideja – previše je nasilna za svoje vreme. To je period pre nego što je došlo do Menson ubistava pa nema masovne histerije i cinizma a Boni i Klajd (Bonnie and Clyde) tek treba da se dogode.

Tako nasilan film ne bi bio dobro prihvaćen, a Hičkok je pre toga imao dva neuspeha sa Pocepanom zavesom i Marni. Studio nije želeo da ga podrži u ovom projektu jer je to samo značilo uništavanje Hičkok brenda. Čak je i Fransoa Trifo bio šokiran količinom eksplicitnih scena, a u svojoj knjizi Hičkok/Trifo navodi i da je razlog za napuštanje projekta i to što previše podseća na Psiha.

Da je film snimljen i bio uspeh, čitava revolucija koja se desila sa filmovima poput Teksaški masakr motornom testerom i Noć veštica bi se ne samo premestila deceniju ranije, nego bi se point of view koristio na mnogo inventivnije načine. Found footage ne bi bio samo gimik nego način izražavanja koji ima mnogo veći legitimitet i koji zahteva više veštine, a do dvadeset i prvog veka bi se tehnika usavršila…

Sve to pod uslovom da je film uspešan, ali realnost situacije verovatno ne bi bila na strani Hičkoka, jer takvom filmu prosto nije bilo mesto u šezdesetima.

1. Kopolina revolucija montaže filmova

 

 

Francis Ford Kopola, najuspešniji reditelj sedamdesetih (The Conversation, Apocalipse Now, The Godfather), na čudan je način dočekao novi milenijum.

Pravljenje kompromisa mu nije bilo strano ni kada je bio na vrhuncu svoje slave, ali su kompromisi postajali sve veći. Kako bi mogao da snima filmove koje želi da snima morao je da snimi Kum 3 i Džek sa Robinom Vilijamsom. Dva filma koja su mu trajno oštetila karijeru.

Iako su mu i Drakula (Bram Stoker’s Dracula) i Čudotvorac (The Rainmaker) bili dobri i reakcije mahom pozitivne, Kopola nikako nije uspeo da se povrati do danas. Imao je još dva pokušaja sa studijima nakon čega je rešio da ne želi da radi filmove koje finansira bilo koji studio i da želi da bez ikakvih stega sam uđe u novu filmsku avanturu.

To je otprilike bio i period kada je 3D počeo ponovo da jača i postaje popularniji. Džejms Kameron je uspeo da ubedi većinu planete da je to nova revolucija koju je film čekao, iako je u pitanju malo bolje ispolirana tehnologija iz osamdesetih. Tada se Kopola odlučuje da sam pokrene svoju revoluciju, koja na papiru zvuči inventivno i ambiciozno.

Gledajući kako kompozitori rade sa muzikom, želeo je da u film uvede praksu gde bi se film montirao uživo. Da on, dok publika gleda film, uživo za njih svaki put iznova montira film, i na osnovu njihovih reakcija oblikuje priču na takav način da publika dobija bolje iskustvo filma koje odgovara njima, i na taj način sa svakom projekcijom napravi novi film.

Tu je ideju sproveo delimično u delo svojim filmom Twixt (2011). Ako za ovaj film niste čuli, postoji i razlog zašto sve ovo nije diglo mnogo prašine.

Za početak, sam film je jako loš! Ograničen budžet je očigledan, ali to ne mora nužno biti problem. Ono što jeste problem je sama sadržina filma. Film je imao više narativnih linija, pa je opet, narativ koji je sam po sebi slab, bio rasut na više strana, ali onog trenutka kada je Kopola shvatio da neće moći svoj film da sprovede u delo na način na koji je mislio (da svaki put uživo montira film i tad bira linije radnje), montira film na klasičan način i pušta ga u manju distribuciju.

Tada je već bilo kasno, loš glas se već proširio, a ideja zbog koje je i hteo da napravi takav film (da bi pristupao montaži kao dirigent) je izgubljena.

Da je ideja stvarno do kraja sprovedena u delo kroz bolji film, možda bi i napravila neku vrstu promene, jer takav pristup filmu bi zasigurno pružio ljudima ono što nikad ne bi mogli da imaju kod kuće.

To je jedan aspekt te priče, ali činjenica je da je ta ideja teško ostvariva. Dirigent, kada dolazi na koncert, ne dolazi bez nota pa da na licu mesta smišlja šta će dirigovati, a muzičari koji sviraju instrumente imaju note ispred sebe. Montaža je jednako deo stvaralačkog procesa, i bez neke veće kontemplacije, ponovnog gledanja materijala iznova i iznova, test projekcija…

Film ne može da dobije svoj najbolji oblik. Taj deo priče je Kopola prevideo, ali je svakako ideja interesantna a nada i dalje ostaje da će jednog dana, tako nešto i uspeti da sprovede u delo.

BY: Nikola Jović / Kultivisise.rs

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *